Neispričana priča

Ispreplitana dva izgubljena deteta

jedno drugom vazduh i otrov

nisu mogli jedno s drugim

a ni jedno bez drugog

disali zajedno

i ubijali jedno drugo

borili se protiv svega

i izgubili se

lutaju sada

i ponovo se ubijaju

jer ipak

ne mogu jedno bez drugog

Ponovo

Kuda god zakoračim

Pratiš me u stopu

Gde god da se okrenem

Vidim te

Kuneš se da si otišao

Al proganjaš kao utvara

Kunem se da te ne volim

A ubijaš me iznutra

Priča o životu

Tek rođen, neki novi život

Ustaje, uči da hoda

Iznova

Spotakne se o poneki kamen

Poneku prepreku

Al obriše prašnjava kolena

I nastavi

U daljini čuje se neka muzika

Život počinje da igra, pleše, skače

I smeje se

Da li je ovo sreća

Il nešto nalik njoj

Kako li se ona prepoznaje

Ima li je u ogledalu

Ili je ugledamo na licima drugih

Život se zaljubljuje u neko lice

I sija

Da li je život sunce

A šta je s kišnim oblacima

Zašto se i oni ne smeju

To lice nestaje

I nebo plače sa životom

Čemu li sve ovo

Treba li stvarno iznova

Da se rađa nov život

a stari da umire

Svakog dana

Negde između ludila

U jurnjavi za nečim drugim i boljim, i u bežanju od sebe

vratim se ponekad u ovaj kutak

neke osobe

koja izgleda da sam nekad bila.

Odavno već nisam ni naizgled ona.

Pobegla sam.

Lutam

Negde između ludila.

Izlazim iz stana, palim cigaretu i krećem laganim hodom ka cilju. Napolju je mrak, ledeno veče. Sneg veje, stavljam kapuljaču i nastavljam. Palim cigaretu, uvlačim dim u pluća i uživam u nikotinu. Osećam kako mi ulazi u organizam i preporađa me.

Stižem ispred zgrade i čekam. Na ulici žamor, svi nekuda žure, prolaze automobili, ljudi se vraćaju s posla, kasno noć, okreću se svuda oko sebe od straha. Svakakvi ljudi šetaju ulicama noću. Hah. Ne bojte se, smrt nije strašna. Samo malo boli, i onda vas obaspe mir.

Tišina. Osoba izlazi iz zgrade. Čekam još trenutak i počinjem da je pratim. Nemam nikakav osećaj, ali svaki put kao da je prvi. Hodam polako iza nje i analiziram okolinu. Nigde nikog, samo osoba koju pratim i ja. Osećam njenu paniku, uvek se oseti. Noć je strašna, znam. Skreće u jednu uličicu, sad imam priliku. Polako se primičem, prilazim joj s leđa, hvatam za usne da ne zavrišti i okrećem je. Pogledam je u oči, kažem “samo malo će boleti” i prerežem joj grlo. Pada na zemlju, krv šiklja na sve strane. Nasmejem se, i samo nastavim da hodam.

***

“Evo, kao po dogovoru, sav keš je tu. Ako ne veruješ, prebroji.”

“Hvala, verujem ja tebi, nisi ti meni svako. Zovi kada bude još nekog posla.”

***

Vratio sam se u stan, ležem i palim cigaretu. Svaki put kao da je prvi put, al opet nemam nikakav osećaj. Samo ostaje u sećanju neizbrisiv trag straha u očima. Mislim da ih nikada neću zaboraviti.

http%3A%2F%2F40.media.tumblr.com%2Fb916236f90c098600ba2056c2aecf094%2Ftumblr_nhoss4E6G71tymfino1_500

I nema lica, ne postoje karakteri.

Ne prikazuju se čak ni sećanja.

Samo taj isti osećaj, utisak koji su ostavili ljudi na tebi.

I znaš da su loši, dobri, zli, pohlepni, čiste duše.

Osećaš, ali se ne sećaš.

Čitaš između redova.