Anđeo čuvar(5)

Razmišljala sam o nama, koliko nam je u početku bilo teško, zbog svega što se desilo sa mojom porodicom. Evo sada smo došli na isto. Nadam se tvom dolasku, jer nakon svega što smo preživeli, ne bi bilo fer da sad odustaneš. Sećam se prve proslave. Naša prva godišnjica je zaista bilo nešto najlepše na svetu. Takvu povezanost i ljubav retko možete osetiti, gotovo je nemoguće. A tek doživeti…
Ko zna kada je ustao da bi pripremio sve to. I kako nisam primetila da ga nema. Kada sam se probudila, nije ga bilo, ali tu je stajala kao krv crvena ruža, i poruka da pratim strelice, koje su me dovele do jedne kutije. Otvorila sam je, i iz nje izvadila prelepu belu haljinu. Obukla sam je brzo, i našla cedulju na kojoj je pisalo “Prati svoje srce i ono će te dovesti do prave ljubavi”. Bila sam presrećna. Istrčala sam bosa iz apartmana i uputila se na plažu. Trčala sam tamo gde me je srce vodilo, osećajući topao pesak pod nogama. Još se sećam toga kao da je juče bilo. Prelepa letnja noć, prazna plaža, tek poneka svetiljka osvetljava put. Kada sam pronašla pravu ljubav, stala sam zanemela. Ispred mene nalazilo se nešto neopisivo. U pesku ogromno ‘volim te’ ispisano kamenčićima u boji, staza od sveća koja je vodila pravo u Raj. Na kraju staze stajao je on, čini se pomalo uplašen i zadivljen. Volela bih da znam kako izgledam u njegovim očima. Uvek me gleda tako. Ali ne znam šta oseća.

Potrčala sam ka njemu i poljubila ga jako. Nikad ne bih mogla da opišem sreću koju sam u tom trenutku osećala. “Hvala ti”, jedino je što sam mogla da izgovorim. On se samo nasmejao, pomerio i pokazao mi da ovo što sam do sad videla nije bilo sve. Iza njega nalazio se sto, sa večerom na njemu. Na meniju su bili račići, moje omiljeno od morskih plodova. Takođe smo imali neki koktel, koji nikad nisam pila. To veče je bilo nezaboravno, zaista nešto najlepše, ne na svetu, već u čitavom kosmosu, univerzumu. Ne umem da opišem koliko sam srećna što ga imam u svom životu.

***

Oh, kako je bila predivna. Magična, nestvarna. Vetar joj je mrsio bujnu crnu kosu, dok mi je prilazila. Bela haljina obigravala je oko njenih nogu, a ona, ona je imala najlepši osmeh prevučen na licu. Bila je kao anđeo.
Približavajući mi se, zateturao sam se unazad, zanesen njome i pomalo uplašen zbog svega. Ona se jače nasmejala, potrčala i poljubila me.
Pomislio sam “Bože, ja sam u raju”
Te noći zaista jesam bio.

I dalje razmišljam o tome. Ta noć je bila najmagičnija koja se ikad desila. I sada znam, konačno, šta je zaista naša sudbina. Mi smo stvoreni jedno za drugo, spojeni smo da se volimo, i izvlačimo jedno drugo iz pepela, kao što se Fenix ponovo rađa. Morao sam odmah da odem kod nje i kažem joj da mi je žao i da je nikad neću napustiti. Uzeo sam ružu/kutiju za nakit, stavio u nju onaj prsten koji sam kupio pre dve nedelje, seo na motor i krenuo u bolnicu. Utrčao sam u zgradu, jureći do šaltera, pitao gde je, rekli su mi soba 24. Uleteo sam unutra, požurio do njenog kreveta, ali nje nije bilo. Nije valjda? Ne, ne može biti. To nije moguće. Odmahivao sam glavom, ruža mi je ispala, istrčao sam natrag, seo na motor, i vozio kao lud. Suze su mi lile niz ledene obraze, nisam ni kacigu stavio, nije me bilo briga ni za šta. Nje nema više, nek i mene ne bude.

nastaviće se…

Advertisements

Anđeo čuvar(4)

Nekoliko dana sam bila u komi, i slušala sve što se oko mene govorilo, ali njegovog glasa nije bilo. Bojala sam se mnogo. Želela sam da vrištim, da pitam gde je, da zovem njegovo ime, ali nisam mogla ni da se pomerim, ni da se probudim. Noći su bile najgore. Imala sam košmare, sanjala sam da ga nema više, da sam ostala sama…sunca nigde nije bilo, čitav moj svet prekrivala je tama.

Kada sam se probudila, mama je bila tu, bleda i sa podočnjacima do poda, i blago se nasmejala, kao da je boli da se smeje. Doktor je rekao da su mi donji ekstremiteti nepokretni, ali da sam imala sreće. Šta to znači, da je on nije imao? Pokušala sam da progovorim, da se razderem, ali niko me nije čuo, jer reči iz mene nisu izlazile. Samo jedna suza skliznula je niz obraz. Mama mi je prišla i rekla: “Ne brini, on je dobro. Samo je malo posustao, povukao se. Ali doći će.” Poljubila me je u kosu. Odgovorila sam jedva čujnim i promuklim glasom: “On voli da me ljubi u kosu.” Skliznula je još jedna suza, a ja sam se nasmejala. Mama je tada otišla, i danima je nisam videla. Dolazili su mi i braća i sestre i razna rodbina, neke nisam ni poznavala, ali mama i on se nisu pojavljivali.

***

Tih dana sam se prisećao svega što smo prošli zajedno. Naša prva godišnjica. Koliko brzo sam sve odradio, nisam znao da sam u stanju za tako nešto. Kupio sam karte za more, dva dana pre godišnjice, i odneo joj doručak u sobu, trudeći se da je ne probudim. Karte su bile na poslužavniku, u koverti. Takođe je u koverti bila poruka da je čekam na aerodromu. Let je bio za 5 sati, nadao sam se da će stići do tad.

Dotrčala je do mene, zagrlila me i rekla: “Ti si lud!”. Rekao sam da požuri, avion samo što nije poleteo. Ukrcali smo se i putovali baš dugo. Ne sećam se kako ni kad, ali zaspao sam. Nešto me je peckalo na vratu, i trgao sam se iz sna. Video sam njeno nasmejano lice, haha, mnogo smešno. Probudila me je grizući mi vrat. Lupio sam je po ruci i rekao da nije fer. Ali sam se ipak nasmejao i poljubio je. “Stigli smo”, rekla je, a ja sam skočio kao da me neko polio hladnom vodom. Jedva sam čekao da odemo u hotel i smestimo se. Tada bih mogao da je ostavim da odmara, a ja da pročešljam okolinu i nađem dobro mesto za iznenađenje. Imao sam jedan dan.

nastaviće se…

Vreme za udaju

E pa, Muckosice, srećan rođendan(ne smem napisati koji je po redu, al vreme je) 😛

Znaš kako nisam vešta u pisanju čestitki, a nisam ni imala vremena, sry, da smislim nešto lepo, pa evo na brzu brzinu:

Želim ti zdravlja, sreće, ljubavi i para, punoooooooooooo ludih doživljaja, i uživanja u životu. Da završiš onaj fakultet što si želela i preseliš se u Novi Sad. Da konačno napišeš knjigu, ili uđeš u onu znaš koju, a da, i da se konačno vidimo!

Nemoj da misliš da sam zaboravila na more, to nikako! Idemo da odmaramo

A za proslavu imam dve torte

Hajd duni 😛

evo i druge, poslužena je

jedan drinkić

Ima i za ostale…

image

i naravno, specijalni gost…

poklon od mene

a za kraj najlepše

Jer vreme je 😉 😛

Želim ti ono što se niko neće setiti da ti poželi, a što ti iščekuješ ćuteći. Neka i to neizrečeno, što ti sama znaš, bude ispunjeno!

Što ti srce želi, to ti želim ja,

Što ti duša želi, nek ti nebo da!

SREĆAN ROĐENDAN, ĐAVOLE, I VRATI SE ŠTO PRE.  :*

“Oči zelene, oči tvoje kao more nevere…”

Želela sam

utoniti ti u zagrljaj

voleti te.

Želela sam

utopiti se u tvojim očima

ploviti morem sreće.

Želela sam

obasipati te poljupcima

mrsiti ti kosu.

Želela sam

samo jedan mali deo

tvog života

tebe

da ulepša moj život ceo

i usreći mene.

Dobila sam

prezir

bol

i boju tvojih očiju

urezanu zauvek u sećanje…

Zelena-boja prevare.

Anđeo čuvar(3)

Tatinu smrt sam teško preživela. Sahrana je bila veoma sumorna. Mama je gledala u jednu tačku, nema, verovatno se prisećajući svega što je sa tatom proživela. Brat je stajao pored mene, trudeći se da ne zaplače, kao i ja, da ne bismo potresali malu sestru, koja je bila u tetkinom naručju.

Prvih nekoliko meseci mnogi su dolazili da nam pomognu. Mama je živela kao robot, slomljena od bola. Tetka se trudila da niko ne primeti kakva je, posebno naša mala mezimica. Njoj smo najveću pažnju posvećivali On i ja. Moj brat je imao ispite, morao je da ode. Ja sam popustila u školi, trudila se da budem jaka, ali nije mi uspevalo.

I danas ne bih bila ovde gde sam da nije bilo Njega. Bila sam na samom dnu, i on je bio sa mnom. Nije bio od onih koji vam pruže ruku, da vas podignu. On je držao moju ruku, i zajedno smo se peli ka vrhu. Neizmerno sam mu zahvalna zbog toga.

No, da se vratim u sadašnjost. Sutra nam je dvogodišnjica veze, i još uvek ne znam gde idemo, ali to nije ni bitno. Znam da će nam biti prelepo.

***

Posle onoga što se desilo tada, nisam mogao više da izdržim. Bio sam slomljen, rastrzan, morao sam da odem. Žao mi je bilo nje, znam da sam joj bio poslednja slamka, izvukao sam iz nje poslednji atom snage, i podupirao ga do srži. Ali to je bila kap koja je prelila čašu. Uništio sam je, i to me je ubijalo.

Nisam mogao ni njenoj majci da pomognem, povukao sam se u sebe i plakao. Danima nisam izlazio iz sobe, nisam jeo, nisam spavao. Prebirao sam po glavi šta je zapravo bila naša sudbina, zašto smo se sreli? Svaki trenutak sa njom bio mi je uzvišen, nezamisliv. Takvo nešto se ne dešava jednom u životu. Dešava se jednom u milion života.

Ali vratio sam se, nisam je mogao ostaviti tako, znajući da sam kriv zbog toga. Nisam mogao da živim sa tom grižom savesti, i da je pustim. Tada je ona počela iz mene da izvlači poslednje atome snage, iako su njoj bili potrebniji, ali volela me je, tako prokleto me je volela, bez obzira na sve. Naterala me je da se borim i borio sam se. Opet smo se zajedno izvukli sa dna.

Jedino se njena majka nije izvukla. Ubrzo posle toga počela je da puši, pije tablete za smirenje, izgubila je mnogo na kilaži, dok nije završila na sistemima. Tad su joj otkrili rak. Svi smo bili uz nju, nagovarali je da se bori, ali ona se davno predala. Još kad joj je muž preminuo. I rešila je da ode za njim.

nastaviće se…

Podseti me, šta to beše ljubav…?

Ne daj me srećo, ne daj

Da potonem u ponor svoj

Oslikaj mi lice najlepšim osmehom

Nek na njemu traga tuge nema

Šaraj mi telo dodirima

Nežnim poljupcima

Vrelim uzdasima

Uzmi mi ruku

Povedi me

Na najviše predele

U nebesa

Najdalje horizonte

Između mora i sunca

Preslikaj mi

Boje očiju svojih

Prodri mi u dušu

Izvajaj je u najdivniju skulpturu

I čuvaj je

Kao malo vode na dlanu

Spasi me

Hladnih i tužnih noći

Tišine i bola

Samoće

Kad najviše trebam zagrljaj

I voli me

Onako istinski

Bezrazložno

Bezgranično

Ludo

Tek tad

Predaću ti srce svoje

I žaliti ni za čim neću

Sve moje zauvek

Nek bude tvoje.

K♥

“Hladno je. Boli. Zanemela sam i ne mogu da se pomerim. Odjednom ispred mene se stvori jedna silueta. Ne mogu da joj razaznam lik, ali iz nje izbija neka toplota, neka nesvakidašnja toplota. Primiče se i osećam. Osećam njenu dobrotu i čistotu duše, neiskvarenost i želju da pomogne. Bol me je naterala da mrzim, da odbijam sve od sebe, plašila me je i oslepela sam. Silueta se sad nalazila tik ispred mene i pružala mi utehu. Okorelo srce se topilo, primalo njenu toplotu. Pustila sam je blizu, verujući osećanju da će mi zaista pomoći. I uspela je. Pridižući me sa dna, jedna suza mi se skotrljala niz obraz, ona ju je nežno obrisala i šapnula mi: ‘Ja sam tu, niko te nikad neće povrediti’. Zagrlila me i ostala zauvek uz mene, pružajući mi podršku i kad grešim.”

-Hvala ti, najbolji prijatelju, na svemu.

Zato što postojiš u mom životu,

zato što si bila uz mene kad je bilo najgore,

i onda kad sam se od srca smejala.

Hvala ti!

Bez tebe ne bih smela.