Izmišljen život

“Dobro, otišao je. I šta sad?” Ležala sam na krevetu i razmišljala o svemu. “Da li sam ga zaista volela? Sada kad ga nema, ne osećam ništa. Još se oseća njegov miris u sobi, na jastuku, ali ničeg više nema. Samo praznina. Kao da i nije bio tu. Nikada.” Razmišljala sam čitavu noć, i u nekom trenutku zaspala.

Kada sam se probudila i dalje sam bila sama, sunčevi zraci provukli su se kroz prozor u sobu, ustala sam i otvorila ga, da uđe svež vazduh. Posteljinu sam bacila na pranje, usisala stan, obrisala prašinu na svakom ćošku, u kutiju spakovala sve uspomene na njega, istuširala se i skuvala kafu. Ali umesto kafe popila sam viski. Stala sam ispred prozora, gledala grad kako užurbano živi, radi, diše, a ja sam polako pušila cigaretu, koja je dogorevala kako sam je držala na vetru.

Uzela sam kutiju i ključeve od auta, izašla iz stana i zaputila se kući. Mama je bila napolju, kao i uvek, riljala baštu. Parkirala sam se i ušla u dvorište, vičući da sam stigla. “Ajde, ajde!”, mama je odgovorila sa osmehom. “Čekaj, mama, imam nešto da zapalim.”, rekla sam joj i krenula ka delu dvorišta gde obično ostavljaju đubre, otpad, i sve što im ne treba, a onda zapale to. Stavila sam kutiju na zemlju, uzela upaljač i zapalila jednu njenu ivicu.  S leđa mi je prišla mama i pitala: “I on je otišao?”. Samo sam ćutala i gledala kako gore još dve godine uzalud izgubljene.

Ostala sam na ručku, a onda pozvala drugaricu u shoping, jer mi se nije išlo u stan da samujem ponovo. Celi dan smo obilazile radnje, bile smo mrtve, noge su nas bolele, ali vredelo je. Kupila sam tri kompleta veša, dve haljine, sako i dva para cipela. Dogovorile smo se da uveče izađemo. Skockala sam se u nove stvari, ona je došla po mene i otišle smo u obližnji kafić ‘Soul’. Tamo se pušta samo psy, tako da smo stale za šank i pile martini. Nismo želele da se tresemo uz ovu muziku. Merkale smo momke, više ja nego ona, jer ona je pred udajom, mada je dečko još nije zaprosio. Prišao mi je jedan lik, sav samouveren, a ja ne volim nadmene, mada je prelep bio, pa sam nastavila da pričam s njim. Moja drugarica mi je rukom pokazala da će me zvati i otišla kod svog dragog. Niti sam čula kako se zove ovaj što mi je prišao, ni pola od onog što mi je pričao, samo sam ga u jednom trenutku pozvala u stan.

Na vratima smo počeli da se ljubimo i skidamo jedno drugo idući ka krevetu, i dok smo stigli na meni je ostao samo nov veš, a on je bio potpuno go. “Jebiga”, pomislila sam, “Ponovo počinjem po starom”. I spavala sam s njim. A onda mi je zatražio broj telefona. “Odlazi”, rekla sam mu. Nasmejao se, mislio je da se šalim. “Marš napolje, kretenu, ne kezi mi se u facu”, razdrala sam se. Preplašen, iskolačenih očiju, pobegao je poluobučen iz stana, a ja sam ležala na krevetu, razmišljajući o tome gde grešim uvek, kad posle svake propale duge veze počinjem po starom, sa sexom za noć. Zašto svi posle dve, tri godine odlaze bez pitanja i objašnjenja, a one za noć sama oteram. Ležala sam na krevetu, i čekala novi dan, u kome će sve biti isto kao i ranije, možda čak i gore. To je jedino što sam mogla.

image

Advertisements

Anđeo čuvar(6)

Vratila sam se sa prve terapije, skroz iscrpljena, ali spremna za borbu. Približavajući se mom krevetu, ugledala sam na podu crvenu kao krv ružu. On je bio tu. Ali…zašto je na podu? O ne, pomislio je ko zna šta. Podigla sam je i videla da je to u stvari kutija za nakit, ali u njoj nije bilo ničeg. Tražila sam očima po podu i naišla na nešto blještavo. To je bio prsten. O ne. Uzela sam brzo telefon i pozvala ga. Nije se javljao. Ko zna šta će uraditi. Zvala sam brata da ga traži, vikala, plakala, ali niko ništa nije radio. Samo su me smirivali, govorili mi prazne reči, reči koje za mene nisu imale nikakvog značaja. Morala sam da ga pronađem.

***

Pet godina posle ovog incidenta, svih prepreka i borbe, ležali smo u našem krevetu, naše kuće, i bili ispunjeni najlepšim osećanjima. Stavila mi je glavu na grudi, čvrsto sam je zagrlio i poljubio u kosu, ona se nasmejala i rekla mi: “Hvala ti za sve. Zato što si uvek bio tu, i kad te nisam osećala. Ispunio si moj život i dobrim i lošim stvarima, naučio si me da se borim i da prepoznam sreću, da je zaglim svom snagom. Volim te najviše na svetu, kako niko nikad nije voleo. Volim te oduvek-zauvek, jer ti si za mene tkan već milionima godina. Niko nikad nije imao niti će imati ovo što smo mi imali. Nikad.” Pošla mi je suza, a verujem da je i njoj, nisam želeo da pogledam. Verujem i da se nasmejala, kao i ja, prisećajući se svega što smo proživeli. Šteta samo što ona nije znala da smo mrtvi još od onog dana kad smo se sreli. Mrtvi smo milionima godina koliko naša ljubav postoji. Ona mi se nekako uvek vrati, ali nikad se ne seća toga. Nema ni potrebe da joj kažem, jer ona oseća to. Uvek oseti. Jer mi smo stvoreni jedno za drugo, da se uništavamo i uzdižemo. I zaista je u pravu, niko nikad neće imati ljubav kao što je naša. Jer ona ne postoji.

KRAJ.