Izmišljen život (2)

Prevrtala sam se u krevetu, ne mogavši da zaspim. Ustala sam, otišla u kupatilo i pustila hladnu vodu u kadu. Svukla sam ono malo odeće što je bilo na meni i zaronila u savršen spokoj. Ležala sam tako, razmišljajući odakle da krenem. Odakle se počinje kad te slome u paramparčad, kad više i nemaš deo sebe, već su svi ti delovi ustvari ono što su drugi pravili od tebe? Delovi marionete, izgubljenog slepca, koji je sve gledao dušom, svojom velikom dušom, pa sada ispašta zbog toga. Boli, da, naravno da boli. Prokleto boli. Čitavog života živiš po tuđim merilima, pokušavaš da ugodiš svakome, da svima budeš dobar. Ali zar ne znaš da se ljudima ne može ugoditi? Pa ti sad skupljaj svoje delove od svih koji su te načinili takvom, i kad ih sastaviš, lepi najbednijim lepkom, pa prefarbaj, da se ne vide ožiljci… A onda glumi, kao svi oni što su glumeli, da nikad nisi osetila bol, nabaci osmeh i ispuni svoje snove. I nemoj drugi opet da te uče, da te sputavaju, ti to možeš. Uspela si da se podigneš kad su te slomili, zar ne bi mogla opet? Naravno, sada znaš grešku, pa ćeš ti lomiti druge, ali zar zaista želiš da neko prođe to kroz šta  si ti prošla? Nemoj, budi čovek. Budi čovek, ali ne dozvoli da te slome opet.

Ustajem iz kade posle dugo vremena, kuvam kafu, palim cigaretu, odlazim na terasu i gledam svet kome ću uskoro morati da se pridružim…

image

Advertisements

Dve izgubljene duše

Lutala sam godinama

izgubljena

povređena.

Jednog dana

probudim se

izlečena.

I ti si lutao

dok me nisi pronašao.

Dok te nisam pronašla.

Zagrljaj, poljubac, razgovor…

trajalo je satima.

Rekao si da ti je lakše.

I meni je sada.

Posle svega shvatam

da je ovo samo moja priča.

Ja nastavljam dalje

ali ti ćeš nastaviti da se vrtiš u krug.

Da se vraćaš u prazno.

Moja duša je pronašla mir

tvoja je još izgubljena…