Ona

Čekao sam, spreman i nervozan, svaki čas pogledajući na sat. Kada sam podigao pogled, ugledao sam je kako mi se približava. Bila je prelepa, u lepršavoj beloj haljini, kojom se igrao blagi povetarac, kao i njenom kosom. Trenutak je bio usporen, kao na filmu. Njihala je svoje telo, ili se bar meni tako činilo, držeći savršeni balans na visokim potpeticama. Prilazeći mi sve bliže, na njenom licu se širio osmeh, a moje srce je kucalo ubrzano. Kolena su mi zaklecala. Ruke sam držao pripijene uz farmerice, jer su nervozno drhtale. Zadržavao sam dah, želeći da upamtim svaku sitnicu ovog trenutka. Već je bila ispred mene, u očima joj se videla nervoza, ali imala je takav sjaj, da je to bilo zanemarljivo. Stala je tik pred mojim usnama, i snažno me poljubila. Zagrlio sam je, pokušavajući da smanjim drhtanje ruku. Dotakao sam joj kosu, obgrlio joj lice, odvojio je od mojih usana, pogledao je u oči, nasmejao se i nastavio da je ljubim. Imao sam ispred sebe nešto najdivnije na svetu, najveću moju ljubav. Ona je svaku našu tišinu prekidala tipičnim ženskim pitanjima, svaku tišinu u kojoj sam uživao, presrećan time što imam. Ona, koja nije znala kako je gledam svakog jutra kojeg se probudi pored mene. Ona, koja je bila najlepša, savršena. A samo kad bi osetila delić onoga što ja osećam svaki put kad je ugledam, kad me poljubi. Samo kad bi videla sebe u mojim očima. Samo kad bi znala…

Advertisements

Sačuvaj deo mene u sebi

Jednog dana i ovo će stati

ti ćeš biti tu

ali ja ću nestati.

I kad ne budeš mi video lice

znaj duhom sam ti blizu

i kad izgubiš zadnju nadu

polovina moga srca

zauvek pripada tebi.

Zato ne očajavaj,

seti se besanih noći

provedenih u smehu

zagrljajima i poljupcima

koje smo nesebično delili

seti se svake svađe, suze i bola

a onda slatkih pomirenja.

Seti se svega i kad me ne bude

sačuvaj deo mene u sebi.

image

Ljubav

Ljubav je osećanje koje nas u isti mah čini živima i ubija polako, i najlepše je osećanje na svetu, jer kad zaboravimo na tugu i bol, ostanu samo dva oka u kojima se topimo i dve ruke da nas zagrle. I to je jedino što vredi.

imageimage

Donela je kišu

Posle dugo vremena provedenog u ovom virtuelnom svetu, upoznala sam prvu blogerku uživo i ona stvarno postoji!

Sasvim (ne)običnog dana bila sam kod drugarice kad mi je stigla poruka da je stigla u grad i da dođem na čačalicu. Bila sam u šoku ali sam izletela i za 10 minuta stigla do tamo i videla moju dragu Muckosicu. Bio je tu njen dragi lord ne bajron (tako smo ga beše zvali?) i njegovi roditelji, sestra i njen sin, i taksista(?) bar koliko reče on, koliko sam ja čula. 😀 Onda je počela kiša koju je naravno Muckosica donela u moj grad i stali smo pod drvo da ne pokisnemo, ali da šteta bude veća počelo je i da grmi, mada naravno, neće grom u koprive. Elem, mi smo i onako bili mokri, pa sedosmo u kola i pravac na pivo da se zagrejemo. Sedeli smo tako dobrih 2,3 sata i pričali, pričali, pričali… Eto zajedno ćemo Muckosica i ja da studiramo, mada ona u Subotici, ja u Beogradu ali posećivaćemo se i moraćemo otići na more, jedne godine, ove nam se nije dalo.. Al bar smo se upoznale, i družićemo se još dugo, nadam se biće susreta i sa drugim blogerima, ali samo onim dragim. Zna Muckosica sve. Eto šta da kažem ona stvarno postoji i njen lord ne bajron stvarno postoji i za njih kao par imam samo da kažem ne znam gde se nađoše onako blesavi… 😀 evo i slika

image

image