Poslednji ples

Zatvorila sam oči i u tom mraku drhtavim rukama obgrlila te. Znao si da se plašim mraka, da me je podsećao na samoću i bol, da je budio nemir u meni. Čvrsto si obuhvatio moje majušno telo rukama i poveo me… Jedna noga, druga noga… Jedan korak, dva, tri…i tako u krug. Prepustila sam ti se samo u početku, dok sam navikla na tu crninu. Onda sam povela ja, iznenadivši te, krenula sam napred, gurajući te: desna noga, leva noga, desna, leva, desna, leva, zatim okret i približavanje tebi na milimetar. Iako ništa nisam videla, osećala sam varnice koje pršte oko nas, i strast, ne samo jedno prema drugom, već i prema ovom plesu. Menjali smo se, igrali prljavo, do iznemoglosti. Tvoje su ruke bile svuda po meni. Ne stignem ni da ih osetim na bedrima, već su prešle preko čitavih leđa, vrata i ruku, zaustavivši se na dlanovima, privlačeći ih na tvoje grudi. Poveo si me sada kao običnu lutku, marionetu, radio si u tim trenucima sve što si želeo sa mnom. Okretao me, podizao i spuštao, približavao i odgurnuo… Iznenada je sve stalo. I dalje je bilo mračno, a sada je zavladala mučna i strašna tišina. Uplašila sam se. Pozvala sam tvoje ime, ali to je bilo samo nemo pomeranje usana. Polako sam otvorila oči i neverovatna svetlost me je zaslepila. Trepnula sam nekoliko puta, dok se nisam navikla na svetlost. Tebe nigde nije bilo. Naravno, to je bila samo moja mašta, jaka želja da budeš tu, toliko jaka da je izgledalo kao da si stvarno tu. Zatvorene oči, mrak i prepuštanje tebi da vodiš samo su pokazatelj toga koliko ti i dalje verujem. I ovaj ples sam odigrala sama, kao i sve pre njega. Od ovog trenutka zakoračila sam u nov život, ples i igru ostavljam tebi.

Advertisements

Al ko sem Boga zna…?

I na kraju daljina učini svoje. Koliko god da se boriš i ne daš joj da pobedi, ona postepeno svojim kandžama razdvaja ljude, udaljava još više, dok ponovo ne postanu stranci. A sve one uspomene, ono što ste gradili godinama i imali u svojim rukama, nestalo je, kao vetrom odnešeno. Možete večno da postavljate pitanje kako se to desilo, kako niste osetili da se udaljavate, zašto ste to dozvolili…al ko sem Boga zna? Dalje idete sami. Ta osoba koja vam je nekada bila sve, najbolji prijatelj i brat, ima nov život, nove prijatelje, a vi morate sami da gradite nove uspomene sa nepoznatim ljudima, sa strancima. I ne poznajete ni njih, ni tu osobu koju ste znali bolje nego ona samu sebe, a ne poznajete više ni samog sebe… I trudite se da se vratite na staro, da popravite nešto što je davno isparilo, i krivite sebe što niste to shvatili na vreme, dok je još moglo da se ispravi. Možda bi trebalo da odustanete, jer na silu se ništa ne može. Pustite da prođe vreme, možda ono popravi stvar. Možda jednog dana sretnete se opet i uvidite da se ipak ništa nije promenilo, bez obzira na daljinu. Ali to su sve nagađanja, a vi ste izgubljeni u pitanjima bez odgovora. Pođite ispočetka sami, to vam je jedino rešenje. Borite se zubima i krvlju, jer jači ste od onoga što mislite. I naučićete jednog dana. Znaćete i vi, ne samo Bog. Jednog dana.

image

Spokoj

Budim se pored tebe, gledam te, spavaš čvrstim snom. Pridižem se i naslanjam na jastuk, nastavljajući da te gledam kako mirno spavaš, i ceo svet staje u tom trenutku, samo zbog nas. Polako ti milujem kosu, na licu mi već stoji osmeh. A samo kad pomislim šta smo sve prošli dok smo stigli dovde. Godine čekanja, borbe, suza, cimanja, svađa i slatkih pomirenja… U očima mi se pojavljuju suze, ali ih brišem, široko se osmehujem i ljubim te u čelo. Predivan si kada spavaš.

Ustajem, odlazim na terasu, zagledana u daljinu, slušam talase i udišem jako. Da, sigurna sam. Sada sam sigurna. Ovo je sreća. Spokoj je sreća. Mada ima u meni nemira, jer ne znam da li ti isto osećaš… Još jednom udišem duboko i vraćam se unutra pogledajući na krevet, a zatim odlazim u kuhinju da ti spremim doručak, jer uskoro ćeš se probuditi…