Poruši zidove

Ne puštam nikog u hodnike straha srama i osećanja

ali ti pokušaj

Proguraj se

možda

ako ostaneš dovoljno dugo

i kopaš dovoljno duboko

uspeš da porušiš zidove moje duše

i napraviš sebi dom u mome srcu.

Razgovor

*ovo je stara priča iz 2009. ili 2010.*

-Zašto si tužan?

-Nisam tužan. Zapravo, najsrećniji sam na svetu. Nemam ni blizu savršen život, ali srećan sam. Imam samo ono malo, što mi je i potrebno, što čini moj SVET, što me čini srećnim.

-Zašto ti je onda lice tužno?

-Ne znam. Možda zato što ne mogu stalno držati osmeh na njemu. Moram ga i opustiti malo. A možda i zato što…

-Zato što?

-Ne mogu. Zašto me to pitaš?

-Ako ne želiš da pričaš, nemoj. Ovde si došao po svojoj volji.

-Zato što sam davno izgubio jednu ljubav. Možda je nisam ni imao. Ili zato, što bih želeo ponovo da zavolim. Ali kako? Ne znam… Ne mogu…

-Nastavi.

-Voleo sam je. Više od života. Bio sam spreman na sve, samo da je ona srećna. Ali, ona to nije cenila. Njoj je trebalo nešto više, čini se. Nisam znao šta. Uspeo sam da je izgubim, samo je iskliznula iz mojih ruku, kao riba. A možda je nikad nisam ni imao. Možda je samo svratila i nastavila svojim putem. A ja…godinama već, ne mogu da se sastavim. Tražio sam drugu, neku sličnu njoj… Ali takve nema. Odustao sam davno od toga… A i…

-Šta i?

-I prijatelj mi nedostaje. On je daleko, ja sam ovde… Fali mi da me zagrli i kaže da će sve biti u redu. Fali mi reč, pa nek je i laž, da me prene iz ove more. Ovo nisam ja, ovo nije moj život. Ja sam nekad živeo, bio srećan i nasmejan. Imao sam prijatelja, imao sam ljubav, porodicu. Imao sam nju. A sad…sad ne znam više ni da li nešto imam… Nisam više ni u šta siguran.

-Pričaj mi više o tom prijatelju.

-Hm… Dobar je on, znaš? Davno je to bilo kad smo se upoznali. I tad je bio daleko. Bili smo u kontaktu redovno. On je retko dolazio ovde. Nismo se mi viđali. Desilo se dvaput da se vidimo, nešto kratko. On me je podržavao i sputavao u nekim stvarima. Ostao je tu kad sam plakao, kad mi je bilo najgore. Jedini je imao lepu reč za mene, u tim situacijama. I verovao sam mu. I danas mu verujem. Daleko je. Ali mi je uvek bio bliže od svih koji su pored mene ovde. I zahvalan sam mu.

-U redu. A zašto želiš ponovo da zavoliš? Ne plašiš se da ćeš izgubiti, ponovo?

-Ne znam plašim li se, ali želim. Kažu da je sreća biti voljen. Meni to ništa ne znači. Ja želim da volim. To me ispunjava. Ja bih rekao: “Kakva je sreća voleti!”.

-Lepo je to, samo…da li je vredno bola?

-Verovatno nije, ali me vraća u život.

-I prepustićeš se opet?

-Ko zna.