I nema lica, ne postoje karakteri.

Ne prikazuju se čak ni sećanja.

Samo taj isti osećaj, utisak koji su ostavili ljudi na tebi.

I znaš da su loši, dobri, zli, pohlepni, čiste duše.

Osećaš, ali se ne sećaš.

Čitaš između redova.

Pripadnost otuđenosti

Ležim gola na krevetu, pušim cigaretu i gledam u plafon. Razmišljanje o tebi prekida mi otvaranje vrata i tvoj ulazak u sobu. Vraćaš se umoran sa posla, ležeš pored mene i ljubiš me. Puštam te da mi usnama pređeš svaki pedalj kože, da me naježiš i dovedeš do ludila. Prepuštam ti se, i bivam tvoja dušom i telom. Ti me uzimaš kao vazduh, kao da bez mene ne možeš. Opijeni jedno drugim, padamo izmoreni, i grlimo se, svesni naše pripadnosti i zavisnosti nama samima. I kažeš mi da me voliš, a ja se budim iz tog košmara, željna da bar jednom budeš moja stvarnost.