Izlazim iz stana, palim cigaretu i krećem laganim hodom ka cilju. Napolju je mrak, ledeno veče. Sneg veje, stavljam kapuljaču i nastavljam. Palim cigaretu, uvlačim dim u pluća i uživam u nikotinu. Osećam kako mi ulazi u organizam i preporađa me.

Stižem ispred zgrade i čekam. Na ulici žamor, svi nekuda žure, prolaze automobili, ljudi se vraćaju s posla, kasno noć, okreću se svuda oko sebe od straha. Svakakvi ljudi šetaju ulicama noću. Hah. Ne bojte se, smrt nije strašna. Samo malo boli, i onda vas obaspe mir.

Tišina. Osoba izlazi iz zgrade. Čekam još trenutak i počinjem da je pratim. Nemam nikakav osećaj, ali svaki put kao da je prvi. Hodam polako iza nje i analiziram okolinu. Nigde nikog, samo osoba koju pratim i ja. Osećam njenu paniku, uvek se oseti. Noć je strašna, znam. Skreće u jednu uličicu, sad imam priliku. Polako se primičem, prilazim joj s leđa, hvatam za usne da ne zavrišti i okrećem je. Pogledam je u oči, kažem “samo malo će boleti” i prerežem joj grlo. Pada na zemlju, krv šiklja na sve strane. Nasmejem se, i samo nastavim da hodam.

***

“Evo, kao po dogovoru, sav keš je tu. Ako ne veruješ, prebroji.”

“Hvala, verujem ja tebi, nisi ti meni svako. Zovi kada bude još nekog posla.”

***

Vratio sam se u stan, ležem i palim cigaretu. Svaki put kao da je prvi put, al opet nemam nikakav osećaj. Samo ostaje u sećanju neizbrisiv trag straha u očima. Mislim da ih nikada neću zaboraviti.

http%3A%2F%2F40.media.tumblr.com%2Fb916236f90c098600ba2056c2aecf094%2Ftumblr_nhoss4E6G71tymfino1_500

Advertisements