Pripadnost otuđenosti

Ležim gola na krevetu, pušim cigaretu i gledam u plafon. Razmišljanje o tebi prekida mi otvaranje vrata i tvoj ulazak u sobu. Vraćaš se umoran sa posla, ležeš pored mene i ljubiš me. Puštam te da mi usnama pređeš svaki pedalj kože, da me naježiš i dovedeš do ludila. Prepuštam ti se, i bivam tvoja dušom i telom. Ti me uzimaš kao vazduh, kao da bez mene ne možeš. Opijeni jedno drugim, padamo izmoreni, i grlimo se, svesni naše pripadnosti i zavisnosti nama samima. I kažeš mi da me voliš, a ja se budim iz tog košmara, željna da bar jednom budeš moja stvarnost.

Advertisements

Igračka

“Posustajem. Nikada nisam bila od onih koji lako odustaju. Ali ovog puta je drugačije. Sve ide protiv mene. Koliko god da se borim, možda neke stvari jednostavno ne mogu da imam. I opet se vraćam na tebe. Ne znam šta me to vuče pa ne mogu da te se otarasim. Kreneš venama kao otrov, kao droga, treseš i ubijaš sve što je dobro u meni, i pretvaraš me u nešto meni strano, pa radim stvari koje ne mogu da kontrolišem, koje zapravo ne radim ja, već neka meni nepoznata osoba. I ludim. Nisam želela sve ovo. Ne mogu da se sastavim od kad si ušao u moj život. Besnim, pokušavam da te izbrišem, al ne daš se izbrisati tako lako. Najgore je što te nemam. Što te nikada nisam imala, niti ću te imati, a tvoja sam do srži. I boli. I prija. I ne da mi se ništa. I ne znam više ko sam. Kao da sam pustila drugu osobu da živi u mojoj svesti, da živi moj život. Znam da moram da preuzmem sve ovo, ali ne umem. Potreba si mi. Mučiš me konstantno i ne daš mi da odem. Pored svega lošeg, uradiš jednu lepu stvar koja me natera da ostanem. I opet sve ispočetka. Lomiš i sastavljaš. Igraš se kako ti je volja.”

Dobro jutro, Srećo.

Dobro jutro, Srećo.

Uvuci se u moj zagrljaj

Ušuškaj se tu na grudima

I spavaj mirno.

Neće ti moći niko ništa

Čuvam te ja

Koja sam te dugo i strpljivo čekala

I sad kad si konačno tu

Ne mogu da poverujem.

Zato spavaj diši stopi se sa mnom

Da ti opipam svaki pokret

Da znam da si stvarno tu

Da kažem sebi “Nije san”.

I kad se probudiš čućeš

“Dobro jutro, Srećo.”

Praznina

Lutam mračnim hodnicima sebe

ne vidim ništa

ne umem da se prepoznam

Istrošili su me i odbacili

ostavili mi jedno veliko Ništavilo

ne znam više ni za Sreću ni za Tugu

ni za Ljubav ni za Mržnju

samo za Prazninu.

Dođi Praznino

Zagrli me!

Jedino ti si mi ostala…

Poruši zidove

Ne puštam nikog u hodnike straha srama i osećanja

ali ti pokušaj

Proguraj se

možda

ako ostaneš dovoljno dugo

i kopaš dovoljno duboko

uspeš da porušiš zidove moje duše

i napraviš sebi dom u mome srcu.

Razgovor

*ovo je stara priča iz 2009. ili 2010.*

-Zašto si tužan?

-Nisam tužan. Zapravo, najsrećniji sam na svetu. Nemam ni blizu savršen život, ali srećan sam. Imam samo ono malo, što mi je i potrebno, što čini moj SVET, što me čini srećnim.

-Zašto ti je onda lice tužno?

-Ne znam. Možda zato što ne mogu stalno držati osmeh na njemu. Moram ga i opustiti malo. A možda i zato što…

-Zato što?

-Ne mogu. Zašto me to pitaš?

-Ako ne želiš da pričaš, nemoj. Ovde si došao po svojoj volji.

-Zato što sam davno izgubio jednu ljubav. Možda je nisam ni imao. Ili zato, što bih želeo ponovo da zavolim. Ali kako? Ne znam… Ne mogu…

-Nastavi.

-Voleo sam je. Više od života. Bio sam spreman na sve, samo da je ona srećna. Ali, ona to nije cenila. Njoj je trebalo nešto više, čini se. Nisam znao šta. Uspeo sam da je izgubim, samo je iskliznula iz mojih ruku, kao riba. A možda je nikad nisam ni imao. Možda je samo svratila i nastavila svojim putem. A ja…godinama već, ne mogu da se sastavim. Tražio sam drugu, neku sličnu njoj… Ali takve nema. Odustao sam davno od toga… A i…

-Šta i?

-I prijatelj mi nedostaje. On je daleko, ja sam ovde… Fali mi da me zagrli i kaže da će sve biti u redu. Fali mi reč, pa nek je i laž, da me prene iz ove more. Ovo nisam ja, ovo nije moj život. Ja sam nekad živeo, bio srećan i nasmejan. Imao sam prijatelja, imao sam ljubav, porodicu. Imao sam nju. A sad…sad ne znam više ni da li nešto imam… Nisam više ni u šta siguran.

-Pričaj mi više o tom prijatelju.

-Hm… Dobar je on, znaš? Davno je to bilo kad smo se upoznali. I tad je bio daleko. Bili smo u kontaktu redovno. On je retko dolazio ovde. Nismo se mi viđali. Desilo se dvaput da se vidimo, nešto kratko. On me je podržavao i sputavao u nekim stvarima. Ostao je tu kad sam plakao, kad mi je bilo najgore. Jedini je imao lepu reč za mene, u tim situacijama. I verovao sam mu. I danas mu verujem. Daleko je. Ali mi je uvek bio bliže od svih koji su pored mene ovde. I zahvalan sam mu.

-U redu. A zašto želiš ponovo da zavoliš? Ne plašiš se da ćeš izgubiti, ponovo?

-Ne znam plašim li se, ali želim. Kažu da je sreća biti voljen. Meni to ništa ne znači. Ja želim da volim. To me ispunjava. Ja bih rekao: “Kakva je sreća voleti!”.

-Lepo je to, samo…da li je vredno bola?

-Verovatno nije, ali me vraća u život.

-I prepustićeš se opet?

-Ko zna.

Ako

Ako me voliš zagrli me

i ne puštaj me

nikada.

Ako ti je stalo

nasmej me svakog dana

ne daj da tuga dotakne mi lice.

Ako me želiš poljubi me jako

odgurni me do zida

i dotakni svaki deo mene.

Voli me.

Voli me do ludila.

Ne dozvoli da budem tužna i plačem

nikada.

Učini me srećnom i nasmejanom

i voli me do večnosti.